• Jelena Todorović
• Oct 31 25
• Muzika
• 5

Kažu da se muzika ne krije u notama, već između njih.
Da pravi smisao svake melodije leži u tišini između tonova. U onom kratkom, gotovo neprimetnom predahu kad jedan ton utihne, a sledeći još nije stigao. U tom trenutku se rađa očekivanje, napetost, osećanje. U tom trenutku, slušalac diše zajedno s muzikom.

U muzici se to zove pauza. U životu — predah.
Bez nje, ni jedno ni drugo ne bi imalo smisla.

Kada bismo neprekidno govorili, mislili, jurili, živeli bez trenutka tišine, svet bi se pretvorio u beskrajnu buku. I zato nas pauze spašavaju. Uče nas da slušamo neizrečeno, da bismo čuli ne samo druge, već i same sebe.

Dok napolju sitna kiša dobuje po prozoru, neko svira klavir. Tonovi su blagi, ali ono što te dotakne nije sam zvuk — već ono što se desi kada on prestane.

Kao da se u toj kapi tišine skuplja sve što nismo stigli da kažemo, sve što je ostalo između reči. Što reče Bajaga: “Nisu čvorci pevali dok je iznad krovova svirala tišina”.

Kad tišina postane deo melodije

U tišini između tonova često se krije najdublja emocija. Ona koja ne traži da bude objašnjena.
Kao kada razgovor zastane, ali prisutnost ostane. Ili kada neko ode, a njegova senka još neko vreme stoji na vratima — nevidljiva, ali osetna.
To su trenuci u kojima razum ćuti, a duša govori.

Muzika nas uči umetnosti slušanja neizrečenog.
Uči nas da ono što ne čujemo nije prazno, već puno značenja. Tišina nije odsustvo, već prostor koji oblikuje ton, osećanje i značenje.

Zato kompozitori pažljivo biraju gde će stati. U tih nekoliko sekundi između tonova slušalac zamišlja, dopisuje, oseća. Mašta mu luta, sećanja naviru, iščekivanje postaje neizdrživo...

Tišina tada postaje najiskreniji instrument od svih. Ali i izvan muzike, tišina ima svoju melodiju.

Nekad je to tišina u sobi nakon dužeg razgovora. Nekad tišina posle svađe, koja te natera da shvatiš ono što nisi hteo da čuješ. Nekad tišina jutra, pre nego što se svet probudi. U svakom tom trenutku postoji ritam - nevidljiv, ali prisutan. I kad mu se prepustimo, sve se u nama uskladi.

Ritam života između rečenica

Ako pažljivo oslušnemo, i život ima svoj ritam.
Postoje dani koji zvuče kao brzi tempo — puni obaveza i buke — i oni koji su čista pauza. Dani u kojima se ništa ne dešava, ali se u nama nešto menja.
Upravo u toj tišini, u tom nevidljivom prostoru između događaja, nastaje smisao.

Umetnost slušanja neizrečenog u svakodnevici znači i umeće da prepoznamo mir u običnim stvarima. U koraku nekog ko nam dolazi u susret, u dahu koji je duži nego što mora biti, u trenutku kada prestanemo da proveravamo sat, i pustimo dan da sam odsvira svoj refren.

A ponekad nam tišina donese odgovore koje reči ne mogu.
Ona je kao ogledalo — ne pokazuje ništa novo, ali nam dozvoli da napokon vidimo ono što je oduvek bilo - tu.

Jesen, sezona tišine i smisla

Jesen zna da ćuti.
U njenom vazduhu ima mesta za tišinu, za miris vlažnog lišća, za ton koji se negde u daljini gubi, ali i dalje traje.

Zato su jesenje pesme uvek najiskrenije — imaju u sebi i početak i kraj, ali i mnogo prostora između, u kome možeš da pronađeš sebe.

“Jesen u meni caruje”, peva mi u glavi Aki Rahimovski, dajući muzičku podlogu za ovu tišinu.

I nije slučajno što mnogi muzičari, pisci i umetnici najviše stvaraju baš tada. Jesen otvara prostor za introspekciju, za sabiranje, za to da ponovo naučimo da slušamo.

“Gore u nama je bujica reči, dole u nama je jesenji strah”, kako reče Milan Mladenović, u svojoj pesmi o jeseni.

Ona nas podseća da svaka promena ima svoj ritam, i da je, pre nego što postane novi početak - tiha.

Umetnost pažnje

Slušati neizrečeno znači verovati da je tišina deo dijaloga.
Da je pažnja oblik ljubavi.
U svetu koji stalno govori, koji sve meri brzinom i odjekom, slušanje postaje retka veština.
Zato su oni koji znaju da slušaju — i ljude, i muziku, i sopstvenu tišinu — uvek korak bliži miru.

Bilo da sedimo u tihoj sobi, šetamo parkom, ili slušamo pesmu koja nas vraća u neko drugo vreme — uvek postoji taj trenutak kad ton utihne, a osećanje ostane. I baš tada shvatimo da muzika ne prestaje, samo se preseli - unutra.

Završni ton za kraj…

Kada pesma utihne, ono što ostaje nije poslednja nota — već prostor posle nje.
To je trenutak u kojem sve što smo čuli - postaje deo nas.

U toj tišini, možda leži i cela istina o životu:

- da ništa ne mora da bude glasno - da bi bilo istinito,
- da ne moramo stalno da sviramo da bismo bili muzika,
- da se najlepše melodije često ne čuju — već osećaju.

A kako na vas deluje ova jesenja tišina? Šapnite nam u komentarima, da ne remetimo tišinu…

Slike: AI

Autorski tekst: Jelena Todorović