5168
Ne znam da li zato što je Neko naše vreme, ali mi se čini da smo kao mladi, ipak imali interesantnije i zanimljivije odrastanje. Kada sam se po prvi put ozbiljno sreo sa muzikom... pa onda kada je moja sestra Valerija uživala slušajući LP ploču Radeta Šerbedžije koji je pevušeći recitovao pesmu „Ne daj se Ines, ne daj se godinama, zatim „Barbara“ i još neke pesme.
A ja... ja sam joj govorio kakve to gluposti sluša i kakva je to bez veze muzika i reči pesama. Naravno... za mene su to bile gluposti, sve dok se kao momčić nisam po prvi put „zatreskao“ i šta mislite da li sam i ja počeo puštati LP Radeta Šerbedžije... naravno da jesam. U Laćarku i Sremskoj Mitrovici sam proveo najlepše dane detinjstva. Odlazio sam često u stari Dom omladine u Sremskoj Mitrovici, gde su stanovale i moje sestre Buca i Jaca.
U Domu omladine je bio i disko, a deda Mita je motkom dočekivao momke koji nisu hteli platiti ulaznicu pa su preskakali krišom ogradu da bi u disko ušli, ali uglavnom zbog deda Mite i njegove efikasne motke u tome uglavnom nisu uspevali. Prvu privatnu žurku sam doživeo u Laćarku u kući mojih drugova koji su stanovali blizu moje tetka Anice i teča Mirka. Detalji su se znali, linoleum ili tepih se podizao i ostajao je samo goli beton, gasilo se svetlo na lusteru, a postavljao se lajt šou čudo tadašnje tehnike sa tri sijalice u boji. I verujte bilo nam je lepo i ništa nam nije falilo i zaista, bilo je to sjajno Neko naše vreme.
U suštini moje ozbiljno praćenje muzike započelo je kada sam počeo slušati grupu Deep Purple i pesmu Dim na vodi, Led Zeppelin i nenadmašnu numeru Kashmir, grupu Sweet i numeru Blockbuster koja počinje (ne znam zašto) sa sirenom. To je bio deo mog odrastanja kada sam imao dužu kosu, možda baš onakvu kakvu je imao Sandokan iz poznate serije inače glumac Kabir Bedi iz Indije. Nije to poređenje slučajno, jer me je moje društvo tada zvalo nikako drugačije nego Sandokan.
I nakon određenog vremena sledi promena i ja počinjem slušati znatno mekšu muziku. Mnogi se sećaju poznate pesme Kada si otišla (If You go avay), tada čuvenog pevača Teri Džeksa (Terry Jacks), ali sam tada voleo i pesmu grupe Rubets (Rubettes) Sugar Baby Love. Bilo je to muzika koju sam slušao jedan kraći period i tada prelazim na jedan sasvim drugačiji tip muzike.
I tada kod mene dolazi do velikog preokreta, što se tiče tipa muzike koju sam do tada slušao. Jednom sam sa običnom Jagy antenom na starom televizoru „uhvatio“ kanal Austrijske televizije. Nisam znao da se to zove DX i da se radio i tv signali tokom letnjih dana zbog otvaranja propagacija odbijaju od jono sfere i da to traje samo kraće vreme. I tada je počelo moje ogromno interesovanje za tv i radio antene, pojačala... Nekako sam saznao za radio Studio B i za emisiju pod nazivom Vibracije koju je vodio tada poznati Sloba Konjović. Odlučio sam da nekako u Novom Sadu na naselju Detelinara po svaku cenu uhvatim signal Studija B, što sam uspeo jer sam postavio tada najkvalitetniju FM antenu tog vremena i okrenuo je u smeru Beograda. I zna se svakog četvrtka u 20h bio sam kod kuće i slušao emisiju Vibracije i sigurno sam bio jedan od retkih koji su tada mogli uhvatiti signal Studija B.
Takav tip muzike u to vreme retko je ko slušao, a to je bila neka nova elektronska muzika koju je malo ko poznavao. Tada se probijala malo poznata Beogradska grupa Igra Staklenih Perli, koju upravo slušam dok pišem ovaj tekst. I tada dolazi do zaokreta u tipu muzike koju sam počeo slušati i onda počinjem pratiti sve grupe koje sviraju takav-elektronski tip muzike. Onda sam saznao za grupu Tendžerin Drim (Tangerine Dream) i naravno Pink Flojd (Pink Floyd), Žan Mišel Žara (Jean Michele Jarre), a kasnije i Yello.
I ovo je detalj mog života koji moram posebno navesti u ovom tekstu. Od nas 15-tak u našem društvu, samo smo moj najbolji drug Pišta i ja slušali ovakav tip muzike, dok je za sve druge iz društva ovaj tip muzike bio psihodelika. Zašto psihodelika, zato što elektronsku muziku nisu mnogi mogli da shvate i nisu znali u koji tip muzike da je smeste, a prvenstveno takav tip nisu razumeli, niti su je mogli slušati. I tih nekih dana se iščekivao najnoviji album grupe Pink Flojd pod nazivom Još jedna cigla u zidu (Brick in the wall). Bukvalno sam išao svaki dan do Jugotona u Dunavskoj ulici u Novom Sadu da bih pitao da li je stigao najnoviji album ove grupe, koji su svi nestrpljivo očekivali i naravno odgovor je uvek bio da album još nije stigao.
I onda odlazim kući kod mog druga, ulazim u njegovu sobu, a on stavlja iglu gramofona na ploču i ja ostajem u šoku jer čujem pesmu sa novog albuma. U tom trenutku Pišta mi daje najnoviji dupli album Pink Flojd grupe u ruke. Na sredini LP ploče sam video da je bio odštampan prepoznatljiv znak novog albuma sa ciglama, kao i na samim koricama duplog albuma. Više puta sam ga pitao gde je kupio najnoviji album Još jedna cigla u zidu pa kako je uspeo da dođe do njega, ali mi nije odgovorio nego se samo zagonento smeškao. I nakon više od sat vremena nije više izdržao, nego je skinuo iglu gramofona sa LP ploče, ali su se najnovije pesme sa novog albuma i dalje čule.
Pitao sam ga šta je uradio, a uradio je ono što upravo objašnjava naslov ovog teksta Neko naše vreme. Mog najboljeg druga nije mrzelo, već je na kasetu snimio nekoliko numera sa nove ploče i bukvalno nacrtao na sredini LP ploče, zalepio nacrtanu etiketu i iscrtao na papirima koje je zalepio na korice neke stare LP ploče, dizajn najnovije ploče Još jedna cigla u zidu grupe Pink Flojd i pesme puštao sa kasete. Uživali smo u našem odrstanju na neki naš prepoznatljiv način.
Moram reći da su tada dva najkvalitetnija muzička risivera po meni bila HSR 48 od Ei Niš, kao i risiver pod nazivom Proxima proizvođača iz istočne Nemačke. To su u naše vreme bili nakvalitetniji stereo uređaji i mi smo ih čuvali kao suvo zlato. Isto tako zna se kako smo čuvali LP ploče, uzimali smo ih za ivicu pažljivo sa dva prsta nismo ih pipali da ostanu otisci prstiju. Naravno LP ploče smo uvek držali u najlonskim omotima i to obavezno vertikalno negde u regalima.
Tu je bio naravno i Vangelis sa svojim sjajnim muzičkim numerama, koje su potpuno odudarale od muzike koju je većina mojih drugarica i drugova slušala. I onda saznajem za Majk Olfilda (Mike Oldffieeld) i čuveni album Tubular Belss. Ovaj album je ostavio velik utisak na mene i slušao sam ga svaki dan i opet i opet i opet. Sa najboljim drugom odlazim u Sutomore u kamp i baš tih dana je bilo neko nevreme uz vetar i velike talase.
Obojica nismo izdržali nego smo se odlučili na stvaranje našeg muzičkog projekta. Stavili smo kasno uveče na plažu tada mono kasetofon, uključili snimanje i na kasetu snimali zvuke talasa i onda smo odlučili da šutamo kamenje i prazne konzerve, naravno pod uticajem muzike Majk Olfilda. Naravno nije to bio vrhunski studijski snimak, ali smo nas dvojica snimili naše muzičko delo. Ne znam zašto, pri kraju kasete Pišta je prišao i proderao se kao kožu da mu skidaju. Odlučili smo da se vratimo u šator, ali smo pre spavanja uključili kasetu sa novosnimljenim projektom iz naše produkcije. Naravno uz prve taktove šuma talasa smo zaspali, ali smo poskakali i mal nismo šator srušili, kada nas je iznenada probudio onaj vrisak snimljen pri kraju kasete.
Kao i mnogi pa i mladi danas, bio sam obožavalc grupe Bijelo Dugme i išao redovno na sve njihove koncerte u Novom Sadu. Jedno vreme sam čak imao i sve ulaznice koje sam kupovao za koncerte. Bilo je to Neko naše vreme, uvek ga se rado sećamo i verujem da većina mojih prijatelja svoje detinjstvo i onim čime smo raspolagali ne bi menjali za bilo kakav današnji moderan način života. Živeli smo znatno mirnije, bezbrižnije i bili smo zadovoljni onim šta smo imali.
Opet kažem Neko naše vreme uz tehniku koju smo imali pa na samom početku i mono snimke sa kojima smo bili prezadovoljni. Upravo taj moj HSR 48 i Piština Proxima za nas dvojicu su to tada bili stereo uređaji vrhunskog kvaliteta. Ali eto imali smo malo toga što današnji mladi imaju te Quadro pa ovi pa oni snimci, ali džabe dok se sa LP ploče ne čuje pucketanje.
Nismo odmah posedovali mobilne telefone, tada je bilo samo fiksnih, ali verujte nije bilo ništa slađe nego kada se vratiš iz grada, dođeš kući i pitaš tvoje: „Da li me je neko zvao“. I naravno večernji ritual pre spavanja, uvek sam uključio moj HSR 48 pronašao radio Luksemburg i slušao najnovije svetske hitove.
Podsetio se nekog svog vremena: Gabor Večei
fotografije: Pixabay
