6049
Muzika ima moć da zbliži ljude i premosti kulturne podele onako kako ništa drugo ne može. Ona prevazilazi jezičke barijere i povezuje ljude različitih kultura kroz univerzalni jezik – zvuk. Pokret Playing for change nastao je sada već davne 2002. godine. U pitanju su bili ulični svirači, koji su kroz muziku povezali ceo svet, a kako? Uz današnje tehničke mogućnosti – vrlo lako. Ali da krenemo od početka…
Kako je uopšte došlo do pokreta Playing for change?
Ideja pokreta Playing for change (u bukvalnom prevodu – Sviranje za sitniš), potekla je od dobitnika Gremi nagrade, producenta i inženjera zvuka Marka Džonsona. Po njegovim rečima, ideja mu se javila u njujorškom metrou, dok je slušao dva monaha u belim mantijama, kako sviraju. Jedan je imao gitaru sa najlonskim žicama, a drugi pevao na jeziku koji on nije razumeo. Ono što je bilo zanimljivo je to da je oko 200 ljudi stalo da ih čuje, i uopšte nisu ušli u voz jer – bili su tako dobri, da su nekima od prisutnih izmamili suze.
I, tada mu je sinulo! To su ljudi koji bi inače prošli jedni pored drugih i ne osvrnuvši se, a zbližila ih je – muzika! Muzika ih je povezala na samo njoj svojstven način, tako da su osetili toplinu zajedništva.
Godinama posle toga, Džonson i njegov tim putovali su svetom sa jednom jedinom strašću – da snime manje poznate ulične muzičare, što je preraslo u pokret Playing for change. Posetili su Nju Orleans nedugo posle uragana Katrina, kada je razoreni grad delovao pusto i tužno ali, muzika nije prestajala. Upravo ulični svirači i muzika u klubovima održavali su grad živim, i terali beznađe koje je pretilo da zavlada. Ništa čudno jer, kao što verovatno znate, Nju Orleans je kolevka džeza i bluza.
I tako je krenula lavina…
Prvobitno su bili fokusirani na Los Anđeles, Nju Orleans i Njujork, tri velika muzička centra u SAD, a onda su 2004. godine snimili prvi dokumentarac, “Playing for Change: Kinematografsko otkriće uličnih muzičara”. Kasnije je, 2008. godine, snimljen i drugi film “Playing for Change: Mir kroz muziku” koji je osvojio više nagrada, i spojio više od 100 muzičara iz celog sveta. A kako? Pa tako što su kombinovali njihove snimke, u moćno, zajedničko izvođenje istih pesama.
A kako to izgleda? Evo ovako…
Fotografija: https://www.youtube.com/watch?v=Us-TVg40ExM&ab_channel=PlayingForChange (Screenshot)
Za potrebe filma, ekipa Playing for Change putovala je preko četiri kontinenta, tokom četiri godine. Uzmimo za primer pesmu “Stand by me”, koju je u originalu još davne 1961. godine prvi izveo (i napisao) Ben E. King, a koja je kasnije doživela nebrojeno mnogo različitih verzija.
Spot za pesmu počinje tako što stariji gitarista (na fotografiji iznad) u Santa Moniki počinje da je peva, i to služi kao osnovni motiv za druge, koji se kasnije uključuju kao što su: svirači bluza iz Nju Orleansa, orkestarska kamerna grupa iz Moskve, par rok gitarista iz Venecuele, svirač ukulelea iz Rio de Žaneira, saksofonista iz Pize u Italiji, bubnjar iz Konga koji “džemuje” sa drugim sviračem u Barseloni u Španiji. Svi su oni snimljeni na svojim “radnim mestima”, i ukomponovani u jedan video. Praktično – ceo svet u jednoj pesmi, a da niko od tih muzičara nije morao da sedne u avion i napusti svoje mesto boravka.
U filmu su i veoma dirljive izvedbe tradicionalne muzike tih naroda, poput boraca za slobodu Južne Afrike, koja je pomogla u rušenju aparthejda, kao i drevnih bubnjarskih religioznih pesama naroda Zuni iz Novog Meksika. Za potrebe filma, intervjuisali su mnogo muzičara koji su svi, iznova govorili o ideji da je muzika alat koji promoviše – mir!
Pored oduševljenja publike na festivalima, kritički osvrti na film su bili univerzalno pozitivni. Značajno je i to da mnogi od tih muzičara nisu snimani u svojim rodnim zemljama; bili su to migranti ponekad po svom, ali često i po izboru drugih.
A pored pokreta, nastala je i fondacija Playing for change
Snimanje muzičara u nekim od najsiromašnijih delova sveta inspirisalo je ovaj pokret da osnuje i Playing for Change Fondaciju, koja ima za cilj da pruži resurse (objekte, tehnologiju, muzičke instrumente i obrazovanje ) kako muzičarima, tako i njihovim zajednicama.
Prvi projekat Fondacije bila je Ntonga muzička škola u Južnoj Africi, koja je po planu trebalo da se otvori u januaru 2009. godine. Fondacija je takođe sarađivala sa južnoafričkim pesnikom Lesegom Rampolokenkom na izgradnji Mehlo umetničkog centra u Johanesburgu. Pokret je takođe okupio osam muzičara iz filma, da kasnije održe koncert u Denveru, na kome su prikupili još 150.000 dolara, iskorišćenih za završetak gradnje Ntonga muzičke škole.
Ali, “i mi konja za trku imamo”, što bi rekao naš narod, pa tako imamo Festival uličnih svirača, koji se svake godine održava u Novom Sadu, krajem avgusta. Još jedna važna manifestacija u ovom lepom gradu u koji se svake godine doseljava sve više ljudi.
A kako je danas?
Fotografija: https://www.youtube.com/watch?v=HP9v3s8U71M&ab_channel=PlayingForChange (Screenshot)
Pokret Playing for change postoji i danas. Na njihovom zvaničnom vebsajtu možete da vidite i preuzmete snimljeni materijal, i tako pomognete njihovom daljem opstanku. U njima su kasnije učestvovali i poznati muzičari kao što su Manu Chao, Peter Gabriel, Ringo Starr, i mnogi drugi. Fondacija vredno prikuplja svaki novčić, i usmerava sredstva tamo gde su najpotrebnija. Lepa priča, zar ne?
Ulični svirači svih žanrova muzike
Fotografija: https://www.youtube.com/watch?v=kbJcQYVtZMo&ab_channel=cdtube (Screenshot)
Skoro svi muzičari, veoma se rado uključuju u sviranje na ulici, u parku ili uošte – na otvorenom. A sviraju se svi žanrovi muzike. Bilo je primera kada ceo simfonijski orkestar posle probe, počne da izlazi na ulicu i spontano se okuplja za koncert. Počinje sa kontrabasistom koji kreće da svira, pa se postepeno priključuju i ostali, da bi na kraju ceo orkestar i hor izveli Betovenovu “Odu radosti” iz Devete simfonije. Zvučalo je “da se naježiš”!
I svi smo se, sasvim sigurno, susreli sa različitim uličnim muzičarima koje smo slušali u nekom momentu. Stanovnici Beograda se sa njima susreću svakodnevno, najčešće u Knez Mihailovoj ulici. Često su to prilično dobri, mladi muzičari kojima svirka na ulici dobro dođe kao vežba sviranja pred publikom. Ali, bude i stranaca.
Neki od vas, sigurno će se setiti peruanske grupe “Pachamama”, koja je pre mnogo godina na svojim tradicionalnim instrumentima često svirala na više mesta u Beogradu, a nastupali su u originalnoj odeći praktično, u svojoj narodnoj nošnji. Bilo je uvek zanimljivo slušati ih iako nam ta daleka muzika nikada nije bila posebno bliska.
Ono što nam jeste dosta blisko je sviranje trubača na ulicama uoči velikih praznika, a posebno oko Nove godine…
Da podelim sa vama jednu anegodotu od prošle zime…
Fotografija: Lična arhiva
28.12.2023. godine, u Knez Mihailovoj ulici pored Instituta Servantes, bila je postavljena bina, na kojoj je tih dana nastupilo više muzičara. To veče bilo je rezervisano za mini koncert jednog od bendova fenomenalnog klavijaturiste Slobe Dragovića.
Spremajući se za početak svirke, Sloba je u neposrednoj blizini čuo trubače. Pomislio je – ako i oni budu svirali tokom koncerta, ništa se neće čuti. Neposredan i iskren kakav jeste, prišao je trubačima, zagrlio ih i rekao: “Momci, ljubi vas brat, jel’ mogu da vas zamolim da odete malo niže niz ulicu, dok mi ovde odsviramo koncert?”
Naravno, tražili su da im plati, a on je izvukao poslednji novac koji mu je ostao u džepu. Nije bilo mnogo, tek možda neke 2.000 dinara. Trubači su se malo bunili ali, objasnio im je da je platio svojim muzičarima piće pre svirke, tako da mu nije ostalo ništa više, i na kraju su pristali.
Otišli su malo dalje, i pustili kolege muzičare da odsviraju svoj koncert, a onda se, čim su ovi sišli sa scene, vratili na isto mesto sa koga su otišli. Ali eto, Sloba i njegov bend su ionako te večeri svirali besplatan koncert, a frontmen je, osim što ništa nije zaradio, ostao i bez novca koji je već imao u džepu, a svirao je sjajno, kao i uvek.
Za one koji ne znaju, Sloba Dragović je sjajan klavijaturista koji svira džez, rok, pop i mnoge druge žanrove muzike, svira i u pratećem bendu Zdravka Čolića, a ima i nekoliko svojih, različitih bendova u kojima obično svira i neko od njegove podjednako nadarene braće. Piše i reklamnu muziku (poput svih onih poznatih džinglova za Naxi radio), drži časove klavijatura, i veoma je talentovan muzičar za koga se, nažalost, još uvek ne zna dovoljno. A o tome koliko voli svoj posao govori i priča koju sam upravo ispričala.
I neki slavni muzičari počeli su svirajući na ulici
Fotografija: https://www.youtube.com/watch?v=o5KC1jVvZpo&ab_channel=floydcanvasmiu (Screenshot)
Upravo tako! Recimo, Nenad Milosavljević, poznatiji kao Neša Galija, koji je još kao tinejdžer otišao u Veneciju, opremljen gitarom i usnom harmonikom na držaču oko vrata, kao što je nekada svirao Bob Dilan. U Veneciji je pronašao zgodno mesto, izvadio svoju gitaru i krenuo da svira, da bi malo kasnije završio u zatvoru. Naravno, nije imao dozvolu za to, ali sve se vrlo brzo, dobro završilo.
Isto tako, ako se sećate, u vreme pandemije korona virusa bili su zabranjeni koncerti. A muzičari k’o muzičari, imaju potrebu da sviraju, kako god i kad god se može. Dosetili su se, pa uz pomoć platformi kao što je Zoom, počeli da se povezuju i sviraju zajedno, svako iz svoje sobe. Nešto poput Playing for change. Na YouTube se i danas može pronaći mnogo takvih snimaka, od kojih se ne zna koji je bolji.
Bilo je i primera slavnih muzičara koji su, čuvši nekog dobrog uličnog svirača, rešili da ga pozovu da gostuje na njihovom koncertu. Na YouTube možete da vidite slavnog Dejvida Gilmora, gitaristu jednog od najznačajnijih bendova u istoriji rokenrola “Pink Floyd”, kako na ulici sluša muzičara koji svira na vinskim čašama (fotografija iznad), i poziva ga na svoj koncert kao gosta, što ovaj naravno prihvata. Gospodin Gilmor mu je čak i platio za to, poštujući njegovo umeće i vreme.
A o jednom uličnom muzičaru, Džejmsu Bovenu nastala je i knjiga “Ulični mačak Bob”, po kome je 2016. godine snimljen i film. Sjajna priča o mladom čoveku koji se iz Australije preselio u Britaniju, ostao odvojen od porodice, postao narkoman, lečeći se počeo da svira na ulici svoju muziku, naleteo na mačka koji nije hteo da se odvoji od njega i tako je počela njihova životna priča. On je o tome napisao knjigu koja je postala bestseler, i eto još jednog primera čoveka koga je muzika spasila.
I na kraju…
Fotografija: https://pixabay.com/photos/street-guitar-musician-music-5183453/
Među uličnim muzičarima, postoji mnogo sjajnih instrumentalista, koji ponekad ne dobiju dovoljno pažnje, ali ni to nije pravilo. Mnogima od njih, sviranje na ulici je pomoglo da se iškoluju i postignu mnogo više, dok je nekima spasilo život.
Bilo kako bilo, kada vidite nekog od uličnih svirača, zastanite i poslušajte ga. Dajte mu šansu da vas razgali, a u njegovu kutiju ubacite neku novčanicu, dajte mu podstreka da nastavi dalje. Nikad ne znate kakva mu je životna priča, i koliko to uticaja može imati na njen nastavak. Možda ćete nekada, gledajući istog čoveka na bini neke koncertne dvorane pomisliti – Bože, znam ga iz vremena kada je svirao na ulici. Svaka mu čast dokle je dogurao!
Sve je moguće, jer istrajnost uvek donosi uspeh, a da ponovimo još jednom – muzika spaja ljude! Pomozite uličnim muzičarima da opstanu ili bar da prežive, jer nekima od njih to je jedini prihod.
Imate li i vi neku anegdotu vezanu za ulične svirače? Podelite je sa nama u komentarima. Hvala!
Naslovna fotografija: https://pixabay.com/photos/guitarist-street-performer-man-1869787/
Autorski tekst: Jelena Todorović
