YuRadioStanice

Bosa nova – zanosna kao devojka sa Ipaneme 320
Bosa nova – zanosna kao devojka sa Ipaneme

Bosa nova (bossa nova) je muzički pravac nastao u Brazilu, tačnije u Rio de Žaneiru, kasnih 1950-ih godina. Može se reći da je nastala kao plod ljubavi između sambe i kul-džeza (cool jazz). Začetnici ovog pravca su kompozitor Antonio Karlos Žobim (Antonio Carlos Jobim) i gitarista Žoao Žilberto (João Gilberto). A pesmu “Devojka sa Ipaneme” (“Garota de Ipanema”), koja se smatra “himnom” ovog pravca komponovao je Žobim, na tekst Vinisijusa de Moraesa (Vinícius de Moraes).

Bosa nova je posebno karakteristična za brazilsku kulturu. Toliko da je 2009. godine, na 50-tu godišnjicu nastanka i objavljivanja prvog albuma sa ovim žanrom muzike, bosa nova proglašena za kulturnu baštinu Rio de Žaneira, po odluci njenog tadašnjeg gradonačelnika. A 1960-ih godina, bosa nova je počela da se povezuje sa pokretima socijalnih prostesta.

Kakav je to žanr

Instrumentacija bosa nove je raznovrsna, ali jednostavna, i ograničena na svega nekoliko instrumenata. Tu su gitara, berimbau (muzički luk), bubanj ili klavirska pratnja sa karakterističnim ponavljanjem jednog tona. U vokalizovanim pasažima, muzička podloga postaje prigušenija, da bi se pevaču omogućio veći prostor za improvizaciju. A kao ples, bosa nova se malo razlikuje od sambe, mada ima isti suptilni ritam tela i kretanje u dva koraka.

Kada kažemo Rio – mislimo na sambu

Upravo tako, jer šta je prva asocijacija kada je u pitanju Rio de Žaneiro? Karneval, naravno! A koja muzika se smatra karnevalskom? Pa upravo samba, iz koje je bosa nova i proizašla. Sve je povezano, i muzika je za sve Latinoameričke narode, pa tako i za Brazilce, veoma važna. U stvari, samba je duša Brazila i njegov način života. Način na koji Brazil diše, na koji hoda, na koji živi. Srce Brazilaca kuca u ovom ritmu.

A samba je stara koliko i sam Brazil. Došla je tamo sa robovima iz zapadnih delova Afrike još u XVI veku, tako da danas skoro da nema Brazilca koji nema i malo afričke krvi.

1930-tih godina počeli su da se održavaju karnevali, a celu tu priču pokrenuo je tadašnji brazilski diktator Žetulio Vargas (Getúlio Vargas) , čiji je nadimak bio “otac siromašnih”. Karneval je trebalo da promoviše rasnu demokratiju i dugo se smatralo da rasizma u Brazilu i nema, mada je to bio samo privid.

Ali, karneval je jedna mašinerija o kojoj Brazilci razmišljaju čitave godine jer, čim se jedan završi, već se razmišlja o sledećem. Zbog karnevala, ali i zbog predivnih plaža na kojima svi žele da izgledaju što bolje, odlasci na kozmetičke tretmane su postali svakodnevica Brazilaca, tako da danas tamo cveta i estetska hirurgija. S obzirom da im se dobar deo života odvija na plaži i u znaku karnevala, to i nije tako čudno. Ali da se vratimo na bosa novu i njene tvorce.

Antonio Karlos Brasilero đe Almeida Žobim (Antônio Carlos Brasileiro de Almeida Jobim)

Rođen je 25. januara 1927. godine u Brazilu a preminuo 8. decembra 1994. godine u Nju Jorku. Kao što smo već rekli, bio je brazilski kompozitor, ali i tekstopisac i aranžer, koji je ekstrovertne ritmove brazilske sambe transformisao u zanosnu i intimnu bosa novu. Sama reč “bosa nova” u prevodu sa portugalskog znači “novi trend”, a postala je međunarodno popularna 1960-ih godina.

Tom Žobim (kako je bio poznat u narodu), počeo je da svira klavir poprilično kasno, tek sa 14 godina. Instrument je njegovoj sestri poklonio njihov očuh, ali s obzirom da je Tom odmah pokazao svoju ljubav prema muzici, očuh ga je poslao kod nekoliko profesionalnih muzičara na časove.

Kasnije, tokom studija, Žobima je posebno inspirisala muzika kompozitora Heitora Vila-Lobosa (Heitor Villa-Lobos), koji je u svojim klasičnim delima redovno koristio brazilske melodijske i ritmičke materijale. Međutim, bez obzira na studije, kada je došlo vreme za odabir karijere, Žobim se prvo opredelio za arhitekturu. Na sreću, vrlo brzo se razočarao i rešio da se potpuno posveti muzici.

U početku je nastupao po klubovima Ria, zapisivao muziku kompozitora koji nisu znali note i bavio se aranžiranjem sve dok nije postao muzički direktor Odeon Rekords-a, jedne od najvećih muzičkih izdavačkih kuća u Brazilu u to vreme. 1958. godine je počeo da sarađuje sa Žoao Žilbertom, čiji snimak Žobimove pesme “Šega đi saudađi” (Chega de Saudade) je kasnije prepoznat kao prvi bosa nova singl u istoriji.

Ioako je ovaj album u prvom momentu primljen vrlo hladno, sledeće godine je osvojio Brazil. Iste godine, 1959-te, počeo je da sarađuje sa Vinisiusom de Moraesom, sa kojim je zajedno, 1962. godine napisao pesmu “Devojka sa Ipaneme”, interplanetarni hit, o kome ćemo malo kasnije.

Svojim drugim domom, Žobim je smatrao Sjedinjene Američke Države, gde je uz njega, bosa nova stekla veliku popularnost. 1962. godine pojavio se na sceni Karnegi Hola, a pored njega, na sceni su bili i sjajni džez muzičar Sten Gec (Stan Getz) i Čarli Berd (Charlie Byrd). To je pokrenulo lavinu, pa je kasnije sarađivao na mnogim albumima poznatih muzičara poput Frenka Sinatre (Frank Sinatra). Napisao je više od 400 pesama, ali je sasvim sigurno najpoznatija “Devojka sa Ipaneme”. I može se reći da je ono što je Astor Pjacola (Astor Piazzolla) uradio za tango, Žobim uradio za bosa novu.

Žoao Žilberto do Prado Pereira đi Olivera (João Gilberto Prado Pereira de Oliveira)

Ili skraćeno, Žoao Žilberto, rođen je 10. juna 1931. u gradiću Žuazero (Juázeiro) u brazilskoj oblasti Baija (Bahia). Kažu da je još od rođenja bio muzikalan, ali je počeo da svira tek u 14-oj godini, kada mu je deda poklonio gitaru. Godinu dana je nije ispuštao iz ruku, da bi u 15-oj godini već bio vođa benda sastavljenog og školskih drugara.

1940-ih godina, do brazilskih radio stanica stižu prve ploče džez muzike, tako da je Žilberto odrastao uz zvuke big bendova Djuka Elingtona (Duke Ellington), Tomija Dorseja (Tommy Dorsey) i naravno, brazilskog popa i sambe.

1949. godine se, sa svega 18, uputio ka urbanom centru Baije, Salvadoru, sa namerom da započne svoju muzičku karijeru. Ali mu je svega godinu dana kasnije i Salvador postao “tesan”, pa je krenuo da svoju sreću okuša u Rio de Žaneiru. I, tu kreću godine lutanja, kada se okušao i kao pevač lokalnog benda, koji ga je vrlo brzo izbacio jer se prema njima odnosio prilično nemarno. Preskakao je nastupe uživo, što se njima, naravno, nije dopalo, pa su mu se zhvalili na saradnji.

Tehnički, bio je beskućnik! Živeo je po stanovima svojih prijatelja koji su bili viši nego tolerantni prema njemu. Ponekad je nastupao po noćnim klubovima što mu je donelo mnogo novih prijateljstava sa muzičarima, posebno ona sa Žobimom, i sa gitaristom i kompozitorom Luizom Bonfa (Luiz Bonfá).

Zabrinut što Žilberto tone u drogu, jedan prijatelj ga je odveo u manji grad Porto Alegri, gde se preselio kod svoje sestre i ponovo počeo opsesivno da vežba gitaru i da peva. Iznenađena njegovim ponašanjem, porodica ga je odvela u bolnicu za mentalno zdravlje, ali je ubrzo pušten, zaklevši se da se više neće drogirati.

Još dok je boravio u Riju, počeo je da piše pesme u saradnji sa Žobimom. A živeći samotnim životom u kući svoje sestre, u njemu se iskristalisao novi stil. Praktično, pretočio je složene brazilske ritmove svirane na udaraljkama u osnovne obrasce koji su se mogli svirati na gitari. Njegov zvuk bio je drukčiji od svega što se ranije moglo čuti u Brazilu, što su neki nazvali “gitarom koja zamuckuje” (“violão gago).

A osim gitare, i njegov stil pevanja bio je veoma karakterističan, po skoro potpunom odsustvu vibrata. Pevao je tiho ali razgovetno. Bio je pod uticajem harmoničnih kretanja posebno u američkom kul-džezu, čija se estetika dobro uklapala u raspoloženje koje je prenosila brazilska muzika. U to vreme, Žobim je radio kao aranžer za izdavačku kuću Emi, i njih dvojica započeli su, zajedno, revoluciju popularne brazilske muzike.

Već pomenuta ekipa koja je svirala sa Žobimom, Čarli Berd i Sten Gec, 1962. godine je je objavila album Džez samba, na kome su predstavljene i neke Žilberove kompozicije, a 1963. godine izašao je i album “Gec/Žilberto”. S obzirom da je trend bosa nove bio u usponu, preselio se u SAD, kao i Žobim, i tamo ostao do 1980. godine. Već tada je stekao veliku popularnost, pa je mnogo koncertirao, ali se vratio i do kraja života, 2019. godine, živeo u Riju. Sarađivao je sa mnogim velikim muzičarima, ali je saradnja sa Žobimom obeležila obe njihove karijere.

A ko je bila “Devojka sa Ipaneme”

Misteriozna i zanosna “Devojka sa Ipaneme” koja je inspirisala Moralesa i Žobima, zvala se Eloiza Eneida Menezes Paes Pinto (Heloísa Eneida Menezes Paes Pinto). Još uvek je živa i zdrava, u zrelim godinama i sada se preziva Pinjeiro (Pinheiro). U vreme kada su je ova dvojica umetnika primetila, imala je samo 17 godina. Živela je u Ipanemi, južnom delu Rija u kome se nalazi i istoimena i nadaleko poznata plaža. Kad je odlazila u kupovinu, ili na plažu, svuda su je pratili uzdasi i zvižduci mladića.

Menezes ju je kasnije opisivao kao “zlatnu devojku, mešavinu cveta i morske sirene, pune svetlosti i gracioznosti”. A Eloizu je, pak, ova pesma dovela u centar pažnje, tako da je vrlo brzo postala uspešan model i maneken, čak i za “Plejboj”, koji ju je poslednji put snimio 2003. godine kada je već imala 58 godina. I danas, u svojim 80-tim izgleda odlično.

Ko je otpevao ovu pesmu

Originalnu verziju pesme otpevala je Žilbertova supruga Estrudži (Astrud), koja nije bila profesionalna pevačica, već je ubačena u poslednjem trenutku, pred snimanje. Ipak, njen pomalo naivni glas, dopunjen saksofonom Stena Geca, dopao se publici, tako da je postao veliki interplanetarni hit.

Ostala je na prvim mestima top lista preko godinu dana i smatra se drugom najviše puta snimljenom pesmom, odmah posle pesme Bitlsa (Beatles) – “Yesterday”, jer doživela je zaista nebrojeno mnogo izdanja. Pevali su je mnogi, od Frenka Sinatre do Ejmi Vajnhaus, ali je ona prva, koju je otpevala Žilbertova žena, do današnjeg dana ostala najpoznatija.

I na kraju…

Kao što vidite, bosa nova je senzualna muzika za zavođenje, zanosna poput mlade devojke sa Ipaneme. Brazilci vole sambu, koja uzburkava krv, ali i bosa novu, muziku ljubavi. A devojke se, i danas, trude da dostignu popularnost Eloize Pinheiro, izlažući svoja prelepa tela suncu na plažama poput Ipaneme i Kopakabane, zavodeći neke druge mladiće i inspirišući neke druge umetnike.

Ljubav je, za bilo koju umetnost, a posebno za muziku, uvek bila glavni pokretač i inspiracija. Najlepši stihovi i muzika, ispisani su za neke sasvim posebne lepotice, ali ih je veoma malo koje traju ovoliko dugo, kao Eloiza, devojka sa Ipaneme.

A kako se vama dopada bosa nova? Podelite to sa nama u komentarima.

 

Autorski tekst: Jelena Todorović

Komentari (2)

Mihailo :
17-May-21 22:31:06

muzika je put do sreće ... tako to beše i ostaše
Mila :
10-May-21 18:49:19

Zanimljivo, iskreno nisam cula za ovaj pravac muzike, za sambu naravno jesam. Svasta se novo nauci na vasem portalu. Samo tako nastavite!


Vaš komentar:

Volite da pišete o muzici, zanimljivostima iz sveta muziku, bilo čemu što je povezano sa muzikom. Pošaljite nam tekst u wordu na office@yuradiostanice.com i mi ćemo ga objaviti kao odgovara formatu sajta.

Pročitajte i ove tekstove