• Jelena Todorović
• Jul 23 25
• Muzika
• 4

Zatvoriš oči i pustiš da prvi taktovi pesme ispune prostor. Ne moraš da znaš akorde, ni tekst, ni poreklo te melodije – tvoje telo već zna šta sledi. Srce ubrzava ritam, koža se ježi, dah postaje plići. U tom trenutku, bez ikakvih supstanci, tvoj mozak započinje proces koji iznenađujuće podseća na dejstvo narkotika.

U poslednjoj deceniji, neurološke studije pokazale su da muzika može da izazove lučenje dopamina – istog hemijskog jedinjenja, ili neurotransmitera, koji se aktivira kada konzumiramo drogu, zaljubimo se ili doživimo euforično uzbuđenje.

Ali za razliku od psihoaktivnih supstanci, muzika ne dolazi spolja; ona nastaje u susretu zvuka i naše svesti. Da li je, onda, muzika možda najsuptilniji oblik zavisnosti – onaj koji ne ostavlja tragove na telu, ali menja percepciju naše stvarnosti?

Muzika i mozak: Šta nauka kaže

Muzika nije samo prijatna pozadinska pojava – ona ima moć da pokrene duboke neurohemijske procese u našem mozgu. Jedno od najzanimljivijih otkrića savremene neuroznanosti jeste da slušanje muzike može izazvati lučenje dopamina, neurotransmitera koji igra ključnu ulogu u osećanju nagrade i zadovoljstva. Upravo je dopamin odgovoran za euforiju koju osećamo u trenucima zaljubljenosti, dobitka, postignuća – ali i nakon konzumacije različitih psihoaktivnih supstanci.

Studija objavljena u časopisu Nature Neuroscience pokazala je da određeni delovi muzike – naročito oni koji uključuju očekivanje, iznenađenje i klimaks – aktiviraju iste moždane centre kao i droga.

Tokom eksperimenta, učesnicima su puštane omiljene pesme, dok su im putem fMRI skenera merene moždane aktivnosti. Ispostavilo se da su najintenzivnije reakcije dolazile u trenucima pre očekivanog „vrhunca“ u pesmi – što implicira da muzika ne zadovoljava samo trenutno, već nas i uči da uživamo u anticipaciji.

Pojava poznata kao frisson – onaj trenutni nalet jeze niz kičmu, kada nas neka pesma „pogodi“ – takođe je predmet istraživanja. Taj fizički odgovor, koji neki doživljavaju gotovo orgazmički, još je jedan dokaz koliko su emocionalni i telesni efekti muzike snažni. Nije slučajno što muzika često prati najintimnije trenutke našeg života – i slavlja, i tuge, i duhovna preobraženja.

Estetika ekstaze: Zbog čega nas muzika obuzima?

Slika: https://www.pexels.com/photo/man-in-black-jacket-wearing-black-headphones-3831645/

Još od antike, filozofi su prepoznavali moć muzike da menja unutrašnja stanja čoveka. Aristotel je u svom delu Politika govorio o muzici kao sredstvu katarze, čišćenja emocija koje nas uzburkavaju. Muzika, po njemu, ima sposobnost da oponaša osećanja – ali ne samo da ih predstavi, već da ih prenese slušatelju i time oslobodi dušu nagomilanih napetosti.

I danas, u eri veštačke inteligencije i algoritamski generisanih plejlista, muzika i dalje ima snagu da nas baci u ekstazu. To nije samo posledica lepote zvuka, već duboke povezanosti između ritma i tela.

Naše telo je prirodno ritmično – srce, disanje, hod – pa se muzički ritmovi spontano usklađuju s našom unutrašnjom dinamikom. Kada se to desi, dolazi do nečega što bi se moglo nazvati estetikom ekstaze: doživljajem u kome lepota više nije estetska, već egzistencijalna.

U tom stanju, muzika prestaje da bude predmet sluha, a postaje iskustvo koje obuzima čitavo biće. Možda zato često govorimo o muzici kao o bekstvu od stvarnosti ili putovanju. I možda upravo zato postoji opasnost da – kao i kod droge – tom putovanju postanemo previše skloni.

Zavođenje zvukom: Može li muzika da “zavede” kao - droga?

Ako znamo da muzika može da izazove neurohemijske promene u mozgu, pitanje zavisnosti više nije metafora. Iako ne izaziva fizičku degradaciju kao opijati, muzika poseduje psihološke mehanizme zavođenja. Navikavamo se na osećaj koji nam daje omiljena pesma. Vraćamo joj se kao što se neko vraća određenom ukusu, mirisu ili sećanju. Ponavljamo je. Postajemo „navučeni“ na osećaj koji ona budi u nama.

Muzika je stoga i moćno sredstvo uticaja. Nije slučajno što se koristi u političkim kampanjama, verskim obredima, reklamnim spotovima. Ona stvara emocionalni most koji racionalni diskurs ne može preći. Kada zvuk pogodi pravo mesto u nama, on zaobilazi svest i obraća se nečemu dubljem i starijem od reči.

Na koncertima, u klubovima, na festivalima, muzika poprima gotovo ritualni karakter. Telo se prepušta ritmu, publika postaje kolektivno telo, svet gubi granice. Ovakva masovna ekstaza može da podseća na stanja transa, nalik religioznom zanosu ili narkotičkoj euforiji. I tada se pitanje – da li je muzika droga – više ne čini ni metaforičnim, ni preteranim.

Za kraj: Možemo li biti zavisni – a da to želimo?

Slika: ChatGPT

Zavisnost je reč koja u savremenom društvu gotovo uvek nosi negativan prizvuk. Ali ako je nešto istovremeno lepo, uzvišeno, transformativno – da li je pogrešno želeti da mu se iznova vraćamo?

Muzika nas ne otuđuje od stvarnosti na isti način kao droga. Ona nas ponekad uči kako da stvarnost podnesemo, kako da je oblikujemo, ili kako da u njoj pronađemo smisao. Ako smo „zavisni“, onda je to zavisnost koja ne oduzima, već vraća: osećanja, sećanja, identitet.

Možda, na kraju, pitanje ne treba da glasi da li je muzika “legalna” droga, već da li postoji lepša zavisnost od one koja dolazi u obliku pesme?

U svakom slučaju, njena lekovita svojstva su neosporna, tako da i ako stvara “zavisnost”, ne donosi apsolutno ništa loše.

Za pisca ovih redova, još od tinejdžerskih dana, najjača droga je “Kelnski koncert” džez pijaniste Kita Džereta (Keith Jarrett) iz 1975. godine. Uz mene je uvek! I kad sam loše, i kad sam dobro, i kad mi treba opuštanje, i kad poželim da otputujem, bar u mislima.

A koja je vaša muzička droga? Podelite svoja iskustva sa ostalim čitaocima, u komentarima ispod teksta. Hvala!

Naslovna slika: https://www.pexels.com/photo/photo-of-woman-listening-to-music-11626771/

Autorski tekst: Jelena Todorović