2890
Šta je rege?
Rege (u originalu reggae) je muzički pravac koji potiče sa Jamajke. Nastao je u drugoj polovini 1960-ih godina i vrlo brzo postao jedan od vodećih u zemlji. 1970-ih je već bio popularan širom sveta, ali najviše u SAD, Velikoj Britaniji i Africi. Kažu da je rege “glas potlačenih”, a s obzirom da su najveći rege muzičari bili poreklom iz Afrike, jasno je i zašto se tako misli.
Ska, rok stedi, rege
Preteča regea je ska, i može se reći da su ova dva pravca glavna obeležja ne samo muzike, već Jamajke uopšte. Osnova je 4/4 ritam, a osnovni instrumenti koji su se koristili bili su bubnjevi, gitara, bas i “strugač” (scraper). Ostali instrumenti su svima dobro poznati, a kako izgleda strugač, možete da vidite na sledećoj fotografiji.
Strugač je instrument iz ritam sekcije i ima ga u više oblika, ali najčešći je ovakav, pomalo poput bejzbol palice, s tim što je na srednjem delu valovitog oblika, tako da se struganjem drugim, manjim i glatkim štapom, dobija zvuk.
Još jedna figura bila je karakteristična za ska, a to je zvuk ritam gitare na kraju takta, koji se u nekim muzičkim priručnicima objašnjava kao “pratnja u emotivnim pesmama, koje često izražavaju odbacivanje uspostavljene kulture belog čoveka”. Što znači da se taj zvuk na kraju takta, “skengej” (skengay) poistovećuje sa zvukom pucnjave na ulicama kingstonskih geta. Tako da su ska i rege bili stilovi koji su izražavali kulturu i pritisak života u getu, praktično ono što je kasnije postala odlika tzv. “gangsterskog repa” (gangsta rap).
Ipak, sredinom 1960-ih, ritam koji je imao ska postao je znatno sporiji, a s obzirom da je 1962. godine Jamajka stekla nezavisnost (dotle je još uvek bila pod vlašću Velike Britanije), i muzika je postala optimističnija, tako da je nastao prvo “rok stedi” (rock steady). Ovaj pravac je bio kratkog daha, da bi vrlo brzo nastao rege.
Razvoj regea
Rege se dalje razvijao noseći težinu politiziranih tekstova, koji su se bavili kako socijalnom, tako i ekonomskom nepravdom. A pioniri ovog pravca bili su bendovi “Toots and the Maytals” i “The Wailers”. Ovaj drugi stekao je najveću popularnost, a vodila ga je najveća zvezda regea svih vremena, Bob Marli (Bob Marley). Osim Marlija, ovaj bend su činili i Bani Vejler (Bunny Wailer) i Piter Toš (Peter Tosh).
Malo kasnije, 1972. god, u filmu “The harder they come” pojavljuje se Džimi Klif (Jimmy Cliff), koji u filmu igra mladog muzičara, koji zbog siromaštva ulazi u kriminal. Film je doživeo svetsku popularnost i učinio mnogo za promovisanje rege muziike u svetu. Rege postaje glas siromašnih i odbačenih, a njegova muzika je slavlje prkosnog ljudskog duha koji odbija pritisak društva.
“Rasta zna, rasta uvek zna” (“DAB”)
U ovom periodu, raste i veza između regea i rastafarijanskog pokreta, koji je monoteistički religiozni pokret i način života. Rastafarijanci, ili kraće raste, veruju da je car Hajle Selasije božja inkarnacija, a ime pokreta potiče od njegovog imena pre krunisanja, Ras (što znači princ) Tafari. Spajanjem ove dve reči, nastalo je ime rastafarijanskog pokreta, a ime koje je kasnije dobio, Hajle Selasije, znači “moć svetog trojstva”.
Ovaj pokret postoji do današnjih dana, za šta je možda i najzaslužnija upravo rege muzika. Zalagali su se za ideju povratka afričke dijaspore u Afriku, jer Etiopiju, tzv. Zajon (Zion) smatraju kolevkom civilizacije. Ovaj pokret nema nikakve veze sa politikom, iako mu se to često pripisuje jer propoveda o jednakosti, ujedinjenju rasa, nacija i polova. Rege muzičari, a posebno Bob Marli, su često pevali o povratku u Zajon.
A ono što se često ističe je i to da je rastama (pripadnicima ovog pokreta) dozvoljena upotreba marihuane (oni je zovu gandža ili u originalu “ganja”), u religiozne svrhe. Jer, rastafarijanski pokret se oslanja na mistični svet “kumine”, ranije verske tradicije koja je kao ritual imala komunikaciju sa precima. Marihuana je olakšavala ovu komunikaciju, te se zato i koristila.
Obeležje rastafarijanskog pokreta je kosa u dredovima, za koje veruju da označavaju neposredno prisustvo Boga. Uglavnom ih ne šišaju, jer kažu da je, što su dredovi duži, rasta mudriji. Veruju da je telo hram, tako da nema potrebe za fizičkim građevinama, a žive po komunama, šumama i selima na Jamajci. Dredove su u jednom momentu krenuli da nose i oni koji nikakve veze nemaju sa rastafarijanstvom, iz čistog pomodarstva, ali i pored toga, ko je pravi rasta, odmah se vidi.
Hrane se čistom hranom jer je, kako već rekosmo, telo hram, tako da ga ne treba hraniti nečistom hranom. Pretežno su vegetarijanci i vegani, ne piju alkohol ni kafu, ponekad piju čaj i, kako kažu, ne koriste droge. E sad se verovatno pitate a kako ne koriste droge, kad je marihuana dozvoljena, iz religijskih razloga? Ali, rastafarijanci marihuanu ne smatraju za drogu, ona je sveta biljka, gaje je i od nje koriste sve. Kuvaju čaj, semenke stavljaju u jelo, a naravno, iz religioznih razloga, da bi lakše stupili u kontakt sa precima, puše je.
Boje koje nose su mahom boje koje čine zastave Etiopije i Jamajke, a to su crna, crvena, žuta i zelena. Pored Biblije, imaju još dve svete knjige, a to su Kebra Nagast i Holi Pibi. Ova druga, Holi Pibi, smatra se Crnačkom Biblijom. Najbliža je Bibliji, a napisana je na koptskom jeziku.
Žena u ovom poretu ima sporednu ulogu i u njega može da uđe samo kao supruga raste, jer su smatrali da veru može da doživi samo kroz svog muškarca. Vremenom su se izborile za neka veća prava, ali ni danas nemaju veću ulogu. I to bi bilo to, što se tiče osnova rastafarijanskog pokreta, da se sada vratimo na rege.
Dolazak regea u veliku Britaniju
1970-ih godina, uticaj regea uz pomoć emigranata sa Jamajke kreće da se širi na Veliku Britaniju. A s obzirom da je bio dobro prihvaćen, počinju da nastaju i novi bendovi poput “Aswad”, “Steel Pulse” i još jedne velike zvezde “UB40”.
Veliku ulogu u popularizaciji regea i njegovog spajanja sa rok muzikom odigrao je i Erik Klepton (Eric Clapton), koji je obradio i snimio Marlijevu pesmu “Ubio sam šerifa” (“I shot the Sheriff”). Kada ga je upitao za značenje ove pesme, Marli mu je objasnio da je šerif u ovoj pesmi nešto kao element zla, nepravde, korupcije, koji sudi ljudima, a oni trpe do momenta kad više ne mogu da izdrže i “pucaju”.
Ima više različitih tumačenja ove pesme. U pesmi se pominje “šerif Džon Braun” koji ga mrzi, i svaki put kad on “posadi seme”, kaže mu: “Ubij ga pre nego što poraste”. Upravo to seme, tumači se na različite načine. Po jednima, to je seme marihuane, po drugima ljudsko. Ali u svakom slučaju, on šerifa “ubija u samoodbrani”, jer ne može više da trpi ugnjetavanje. Neki misle da je poslednji stih ove pesme “Ako sam kriv, platiću” (“If I am guilty I will pay”), stih koji je obeležio ceo Marlijev život. Pa, da nešto kažemo i o kralju regea…
Robert Nesta Marli (Robert Nesta Marley)
Robert Nesta Marli, poznatiji kao Bob Marli, rođen je 6. februara 1945. godine u selu Devet milja (Nine Mile) na Jamajci, na farmi svog dede po majci. Roditelji su mu bili Norval Sinkler Marli (Norval Sinclair Marley) i Sidela Malkolm (Cedella Malcolm). Norval je bio beli Jamajčanin, rodom iz Saseksa (Velika Britanija), čija je porodica imala sirijske jevrejske korene. U vreme kada se oženio sa tada 18-godišnjom Sidelom, Norval je bio upravnik plantaže, da bi kasnije postao kapetan Kraljevske mornarice. Budući da je često bio odsutan, malo vremena je provodio sa suprugom i sinom, ali se uvek brinuo da budu finansijski zbrinuti. Nažalost, umro je od srčanog udara 1955. godine, kada je mali Robert imao sam deset godina.
Bob Marli i Nevil Livingston (Neville Livingston) koji je kasnije promenio ime u Bani Vejler (Bunny Wailer) bili su prijatelji iz detinjstva, koje su obojica proveli na selu. Zajedno su završili osnovnu i srednju školu, i još tada su počeli da sviraju zajedno. Kada je imao dvanaest godina, Bob je sa majkom napustio selo i preselio se u Trenčtaun u Kingstonu. Budući da je Marlijeva majka sa Banijevim ocem rodila ćerku, njihovu zajedničku polusestru, po imenu Klodet Perl (Claudette Pearl), počeli su da žive svi zajedno. I tako su ova dva prijatelja, sada braća, počela mnogo više da sviraju i istražuju muziku, slušajući ono što se moglo čuti na radio stanicama, uglavnom tada novu, ska muziku.
Ubrzo po dolasku, Bob je počeo da peva u vokalnoj grupi u kojoj su pored njega pevali i Bani, Piter Toš (Peter Tosh), Beverli Kelso (Beverley Kelso) i Džunior Brajtvajt (Junior Braithwait). Džunior ga je kasnije naučio i da svira gitaru, i tako mu pomogao da počne da komponuje, i napiše neke od najznačajnijih pesama u istoriji ovog žanra.
Muzika je mladim ljudima toga vremena značila mnogo, jer je predstavljala beg od siromaštva i teškog života po getima. Mladi Marli je slušao muziku koju su svirali Fets Domino (Fats Domino) i Rej Čarls (Ray Charles), i sa svega šesnaest godina, čvrsto rešio da postane muzičar. I tako, posredstvom svog druga Džimija Klifa (Jimmy Cliff) koji je već sa 14 godina imao nekoliko hitova, upoznaje muzičkog producenta Leslija Konga (Leslie Kong), uz čiju pomoć snima svoj prvi singl “Ne sudi” (“Judge not”), pa kasnije i “Još jednu šolju kafe” (“One more cop of coffee”), ali ne postiže nikakav uspeh. Odlučuje da napusti Konga, koji mu čak ostaje dužan, ne isplativši mu zarađeni honorar.
Naredne godine osniva “The Wailers”, bend koji je nekoliko puta menjao ime, i upoznaje novog producenta Koksona Doda (Coxsone Dodd), tako da snimaju novi singl, “Simmer down”, koji ih vodi pravo na prvo mesto jamajčanske top liste. Ovaj singl, prodat je u za ono vreme neverovatnih 70.000 kopija. I tako je sve počelo…
1966. godine Marli se oženio Ritom Anderson, a onda sa njom otišao u SAD na kratko, u posetu majci, koja se u međuvremenu udala za državnog službenika Edvarda Bukera (Edward Booker), preselila u SAD i podarila mu još dva polubrata, Ričarda (Richard) i Entonija (Anthony).
Po povratku, njihova muzika iz ska evoluira u rok stedi, čime njihova diskografska kuća, koja je htela ska bend, nije zadovoljna, tako da reše da osnuju svoju diskografsku kuću baš u vreme kada je dobio svog prvog sina. U to vreme, postao je i rasta, jer više nije bio pod uticajem majke, katolkinje.
U bendu je bilo mnogo previranja, tako da su za svoju diskografsku kuću snimili svega nekoliko singlova, a onda se i to raspalo. 1970. godine Bob odlazi sa Džonijem Nešom (Johnny Nash) u London i snima album “Rege na Brodveju” (“Reggae on Broadway”) za kompaniju CBS. Kasnije se i bend pridružuje da bi zajedno promovisali album, gde potpisuju i ugovor za novi album “Uhvati vatru” (“Catch a fire”) sa vlasnikom “Ajlend Rekordsa” (“Island Records”), koji postiže veliki uspeh. I od tada kreće njegova velika karijera i preseljenje u London, gde je živeo nekoliko godina.
Bilo je to nekoliko burnih godina sa mnogo rada, mnogo uspeha, putovanja i svirki, da bi mu 1977. godine bio dijagnostifikovan maligni melanom, ispod nokta na nožnom palcu. Pričalo se da je melanom došao kao posledica povrede prilikom fudbalske utakmice, jer fudbal je posle muzike bila najveća Marlijeva ljubav. Ali ne, on je tada već imao rak, povreda ga je samo učinila vidljivim. U to vreme, bilo je to vrlo neuobičajeno za osobe tamne kože. Lekari su predložili amputaciju i lečenje, što je Marli odbio, tako da su mu skinuli nokat i taj deo prsta ispod nokta, a onda ga pokrili parčetom kože sa butine, jer bi se sve drugo kosilo sa njegovim religioznim ubeđenjima. I bez obzira na bolest, on je nastavio da koncertira.
1980. godine imali su veliku evropsku turneju koja se završila velikim koncertom u Milanu, pred 100.000 ljudi. Posle toga, Marli je otišao u SAD, gde je imao dva koncerta u Medison Skver Gardenu u Njujorku. Dok je sutradan, posle koncerta, džogirao u parku, srušio se i odvezli su ga hitno u bolnicu. Tada je saznao da mu se rak proširio na mozak, pluća i jetru.
Održao je još nekoliko koncerata posle toga, a onda pomoć potražio na klinici koja se bavila alternativnom medicinom u Nemačkoj, ali mu pomoći nije bilo. Rešio je da se vrati na Jamajku, da bi život okončao kod kuće. Nažalost, morao je da sleti u Majami zbog hitne intervencije, pošto je bio u veoma lošem stanju, i tu ga je zatekla smrt, 11. maja 1981. godine. Njegove poslednje reči, koje je uputio svom sinu Zigiju (Ziggy Marley), takođe rege muzičaru, bile su:
“Novac ne može da kupi život”.
21. maja 1981. godine na Jamajci mu je priređena sahrana sa državnim počastima, i kombinovano opelo etiopske pravoslavne i rastafarijanske tradicije. A sahranjen je u kapeli blizu rodne kuće, zajedno sa svojom gitarom.
Osim Rite, pred kraj života imao je još jednu značajniju vezu, a sve ukupno, imao je devetoro dece.
Kakav život, šta kažete? Za svega 36 godina uradio je toliko, da se i danas slavi kao osnivač i kralj regea, iako je prošlo bezmalo četrdeset godina od njegove smrti.
Još neki poznati rege muzičari
Ne mogu a da ne navedem još neke sjajne rege muzičare. Pored već pomenutih, tu su i Maksi Prist (Maxi Priest), Vinston Rodni (Winston Rodney), Džejkob Miler (Jacob Miller), Denis Braun (Dennis Brown) i mnogi drugi. Takođe, članovi Marlijeve grupe ostvarili su značajne solo karijere. Tu je zatim i nama dobro poznat Edi Grant (Eddy Grant), koji je počeo kao rege muzičar, ali je kasnije pravio fuziju različitih žanrova.
Ipak, Marlija nije nadmašio niko. Njegova popularnost se ne smanjuje ni posle četiri decenije. Takođe, ni uticaj se nije smanjivao i tekao je paralelno sa rokenrolom, koji je nastao otprilike u isto vreme.
Rege u Srbiji
Rege muzika se u Srbiji svira od 1970-ih godina. Pa i sam naslov ovog teksta potiče od pesme “Igraj rege”, zaječarske rege i rok grupe “Zlatni prsti”, koja je ovaj hit snimila 1977. godine. Bio je to njihov prvi hit koji je za ono vreme prošao izuzetno dobro.
Ipak, imamo bend koji postoji još od 1986. godine i još uvek uspešno radi, a to je “Del Arno Band”.
Mnogo je muzičara prošlo kroz ovaj bend, a neki od njih izgradili su i vrlo uspešne muzičke karijere, kao što je Nemanja Kojić, poznatiji kao Hornsman Coyote, iz čijeg benda je kasnije izašao i Vukašin Marković, frontmen benda “Irie FM”.
Ima tu još bendova, ali je “Del Arno” najduže na sceni. Osnovu ovog mnogočlanog benda čine braća Jovan i Vladan Matić, dok su se ostali ostali muzičari menjali više puta, ali bend nikada nije prestajao sa radom. Suvereno vladaju srpskom rege scenom već decenijama, ne snimaju tako često kao neki drugi, ali uvek donose veoma kvalitetnu muziku.
Bila sam na nekoliko njihovih koncerata, ali posebno se sećam jednog novogodišnjeg, u Beogradu, na otvorenom, negde kod Andrićevog venca. Rege je takav, da ne možete mirno da stojite, jednostavno vas tera da se njišete i cupkate makar u mestu i potpuno nesvesno. Gledala sam ljude kako prolaze, bez namere da se zadrže na koncertu, ali hodaju cupkajući jer je rege prosto “zarazna” muzika.
A sećam se i koncerta polovinom oktobra 2017. godine u “Božidarcu”, kada su zajedno sa starim članom, Nemanjom Kojotom, izdali singl “Još uvek ima nade”.
Napravili su neverovatnu atmosferu, koja me je “nosila” narednih nedelju dana, jer se na njihovim koncertima osećate kao da ste dobili infuziju pozitivne energije.
Poznajem mnogo ljudi koji govore da slušaju isključivo jednu vrstu muzike, ali kad ih pitate da li ipak slušaju još nešto, obično odgovore: “Da, Marlija”. Retki su oni koji rege baš “ne mogu da smisle” ali, kažu da ima i takvih. Ja ih ne poznajem. Ali zato znam da ima mnogo onih koji ga vole, i znam da za srpski rege “Još uvek ima nade”, kako rekoše Jovan Matić i Nemanja Kojić.
A vi? Volite li rege? Podelite svoje misli sa nama, u komentarima.
Unapred hvala.
Autorski tekst: Jelena Todorović
Fotografije: Unsplash.com, Imgur.com, Facebook.com
